Pepelnica vinove loze - Uncinula necator
ŠTETNI ORGANIZAM: Uncinula necator (Schwein.) Burrill, Anamorf: konidijski stadijum Oidium Tuckery Kerk
SINONIMI: nema
NARODNI NAZIV: Pepelnica vinove loze
TAKSONOMSKI STATUS:
Carstvo: Fungi
Razdeo: Ascomycota
Klasa: Leotiomycetes
Red: Erysiphales
Familija: Erysiphaceae
Rod: Uncinula
Vrsta: Uncinula necator
KARANTINSKI STATUS: nema
DOMAĆINI: Uncinula necator napada sve Vitiaceae, ali samo neke Vitis vrste su vrlo osetljive, posebno azijske: V.armata i A.davidii, i svakako, evropska vinova loza (Vitis vinifera).
GEOGRAFSKA RASPROSTRANJENOST: Uncinula necator je danas prisutna u većini vinogradarskih reona širom sveta. Prvo je zapažena u Americi, mada ima i mišljenja da je poreklom iz Japana, odakle je dospela u Ameriku. U Evropu je uneta iz Amerike i to u Englesku, Francusku, Italiju, pa u sve zemlje Sredozemlja i dalje u Aziju, Afriku i Australiju.
SIMPTOMI
Pepelnica može inficirati sve zelene organe (lišće, peteljke, mladare, cvasti, peteljke grozda, bobice). Hranjive materije apsorbuje samo iz epidermalnih ćelija, a površinsku miceliju s konidioforima i konidijama (oidijama) daje napadnutim organima karakterističnu pepeljastu prevlaku.
List-simptomi se prvo javljaju na lišću, na kome se stvaraju jače ili manje pepeljaste pege. Lišće može biti zaraženo u svim fazama bez obzira na starost. Parazit se razvija kako s lica tako i s naličja lišća. U proleće se na licu javlja neprimetno tamnozelena boja koja ukazuje na prisustvo parazita. Kasnije se razvija beličasta, brašnasta kolonija koja je beličasta sa lica i sivkasta sa naličja. To je micelija sa konidioforama i konidijama. Zaraženo lišće se okruti i deformiše.
Lastari - bivaju zaraženi dok su zeljasti, pre zdrvnjavanja. Posle zdrvenjavanja na njima se uočavaju mrke ili crvenkaste zone, pojedinačne ili povezane, sa karakterističnim končastim ivicama. Zeljasto tkivo lastara postaje zagasito, što ometa sekundarno debljanje. Vrhovi zaraženih mladara se često suše. razvoj bolesti na listu i lastarima je manje štetan nego na grozdovima.
Cvetovi - su ređe zaraženi pre oplodnje. Beličasta navlaka se razvija na zahvaćenim cvetovima, što dovodi do njihovog sušenja i propadanja. Gljiva se dalje razvija na šepurini, a simptomi su slični kao na lastarima.
Bobice - od napadnutih organa, najveće štete izaziva na bobicama grožđa. Bobice su osetljive na pepelnicu od zametanja do promene boje (šarka). Kod jakih zaraza izgledaju kao da su posute pepelom. Zaražene bobice u stadijumu aktivnog rasta pucaju sve do semenki. Raspuknute bobice se sasuše i propadaju. Napad pepelnice na bobice koje prestaju sa rastom čini ekonomske štete samo na belim stonim sortama, jer dolazi do razvoja površinske mrežaste nekroze. Zrele bobice više ne podležu napadu parazita.
MORFOLOGIJA
Ovo je obligatni parazit. Površinske septirane hife, formiraju apresorije, iz kojih parazit prodire u biljno tkivo i formira okruglaste haustorije. Na horizontalnim hifama se formiraju konidiofore, dužine 10-400 µm, na kojima nastaju konidije u nizovima, prozirne su, cilindričnoovoidne, veličine 32-39x17-21 µm. Nizovi se sastoje od 3-5 konidija.
Kleistotecije se formiraju spajanjem hifa različitog pola. One su loptaste, veličine 84-105 µm u prečniku. Na kleistotecijama se formiraju dugi končasti apendicesi. Kleistotecije su svetle, zatim žute i na kraju tamnomrke boje. U njima se nalazi 4-6 ovalnih askusa veličine 50-60x25-40 µm. Askusi sadže 4-7 ovalnih ili elipsoidnih askospora, veličine 15-25x10-14 µm.
CIKLUS RAZVIĆA
Parazit prezimljava u obliku micelije između ljuspica zaraženih pupova pri osnovi lastara, kao i u obliku zadebljale micelije po površini zaraženih lastara. Od zaraženih pupova razvijaju takozvani „beli mladari“, sa skraćenim internodijama i sitnim listićima prekrivenim belom prevlakom. Po površini belih mladara u proleće, kao i od zadebljane micelije u proleće gljiva stvara kratke konidiofore sa jednoćelijskim jajastim konidijama, poređane u nizovima. Konidije se stvaraju u toku cele vegetacije.
Za prezimljavanje gljiva stvara kleistokarpe sa spiralno uvijenim izraštajima. U kleistokarpima diferenciraju se 4-6, retko 8 askusa sa 4-7 askospora. Askospore u proleće klijaju u kapi vode i vrše primarne zaraze. Askospore klijaju, inficiraju zeleno tkivo i daju kolonije sa konidijama, koje služe za sekundarno širenje zaraze. Gljiva je tipičan epifitni parazit.
Pepelnica počinje svoju aktivnost na oko 5°C. Optimalne temperature za infekciju i razvoj pepelnice su 25–28°C. Svi faktori koji povećavaju relativnu vlažnost vazduha (povećano isparavanje, slabo povetravanje, drvoredi i sl.), pogoduju razvoju pepelnice. Za širenje oidija potreban je vetar jačine 2–3 m/s. Kao najvažniji način prenošenja zaraze smatra se prezimljavanje u pupoljcima. Zasadi vinove loze na teškim i zbijenim zemljištima stradaju više od pepelnice. Ovaj patogen se intenzivnije razvija kod bujnijih sorti, gde je prekomerno đubrenje azotnim đubrivima, kao i intenzivno obrađivanim zasadima.
Napad ove gljive može smanjiti prinos grožđa i za 80–90%, a pepelnicom zaraženo grožđe podložnije je napadu sive plesni i kisele truleži.
Osetljivost sorte i izvor zaraze su manje bitni u epidemiologiji pepelnice vinove loze, pa je potrebno proceniti uticaj meteoroloških uslova za razvoj bolesti.